Пролог

ОД ТЕШКИХ БРИГА ДО УПОРНЕ НАДЕ
Оријентација

Лагано остављамо иза себе још једну зиму, можда и пунију догађајима него што бисмо желели. Има ту свега: и малих радости и старе горчине, и тешких брига и упорне наде. Озаривали су нас празници, Сајам туризма, ФЕСТ, златни спортисти, неки ствараоци и нека дела, дечак из Ваљева који је предао учитељици новац нађен на друму, Краљевчани који су показали свима како се побеђује господствено и витешки. Бринули су нас највише демографи, метеоролози, стручњаци за здравље народа, рушиоци образовног система, статистичари, привредни и економски аналитичари. Стидели смо се због таблоида, „елите” која је иступила из националне одговорности, претенциозних шарлатана на јавним функцијама, самољубивих службеника протектората који свој поводац носе као накит. Због тихе већине зајахане бучном мањином. Због равнодушних учесника у гранд-фарси.
А ми? Придружили смо се чепркању по ђубришту и описивању трулежи? Или се правили да ништа од овога не видимо? Не, наравно. Трагали смо за оним што поново отвара наш пут, враћа изгубљену оријентацију, успоставља спасоносна поређења. За оним што бистри замућене идеје и „учи мрак да сија”.
Зато смо посетили писца Слободана Деспота у Сиону и фудбалера Немању Матића у Лондону. Зато смо подсетили на пету годишњицу од одласка Моме Капора, били на изложби Јована Бијелића и ослушкивали еп Стојана Хајдука. Зато смо зрењанинске мурале листали као књигу и шетали краљевским парком у Ковиљачи.
А знали сте то и да вам не кажемо.
Да ли је оријентација ка Западу само језичка бесмислица? Као напредовање уназад?